عَنْ جَابِرِ بْنِ سَمُرَةَ رَضيَ اللهُ عَنْهُ:
أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كَانَ إِذَا صَلَّى الفَجْرَ جَلَسَ فِي مُصَلَّاهُ حَتَّى تَطْلُعَ الشَّمْسُ حَسَنًا، وَقَالَ: كَانَ لَا يَقُومُ مِنْ مُصَلَّاهُ الَّذِي يُصَلِّي فِيهِ الصُّبْحَ أَوِ الغَدَاةَ، حَتَّى تَطْلُعَ الشَّمْسُ، فَإِذَا طَلَعَتِ الشَّمْسُ قَامَ، وَكَانُوا يَتَحَدَّثُونَ فَيَأْخُذُونَ فِي أَمْرِ الجَاهِلِيَّةِ، فَيَضْحَكُونَ وَيَتَبَسَّمُ.
المزيد
Џабир бин Семуре, нека је Аллах задовољан њиме, преноси
да би Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, када би обавио сабах намаз (јутарњу молитву), остајао седећи на свом месту за молитву све док Сунце не изађе добро (тј. док се не уздигне). Рекао је и: „Никада не би устао са места где обавља јутарњу молитву све док Сунце не изађе.“
Када би Сунце изашло, устајао је, а присутни би разговарали међу собом о догађајима из доба незнабожаца, смејали се, а он би им се придруживао у осмеху.
