عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَسْعُودٍ رَضيَ اللهُ عنهُ قَالَ:
قَالَ لِي النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «اقْرَأْ عَلَيَّ»، قُلْتُ: يَا رَسُولَ اللَّهِ، أَأَقْرَأُ عَلَيْكَ، وَعَلَيْكَ أُنْزِلَ؟ قَالَ: «نَعَمْ» فَقَرَأْتُ سُورَةَ النِّسَاءِ حَتَّى أَتَيْتُ إِلَى هَذِهِ الآيَةِ: {فَكَيْفَ إِذَا جِئْنَا مِنْ كُلِّ أُمَّةٍ بِشَهِيدٍ، وَجِئْنَا بِكَ عَلَى هَؤُلاَءِ شَهِيدًا} [النساء: 41]، قَالَ: «حَسْبُكَ الآنَ» فَالْتَفَتُّ إِلَيْهِ، فَإِذَا عَيْنَاهُ تَذْرِفَانِ.
المزيد
Абдуллах бин Мес'уд, Аллах био задовољан њиме, преноси:
Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, једном ми рече: „учи ми Кур'ан!“ Рекох: „О, Аллахов Посланиче, зар да теби учим, а теби се објављује?“ Он одговори: „Да, учи.“
Па сам учио суру Ен-Ниса' све док нисам дошао до ајета: „Па како ће бити када доведемо сведока из сваког народа и доведемо тебе као сведока над њима?“ (Ен-Ниса', 41)
Тада Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рече:„ Доста је.“ Када сам се окренуо према њему, видео сам да му сузе теку низ лице.
